ZARKOVICI

Све о Жарку, Радоју и Ђурашу Мркшићу

Ђедићи
Стубови оваквог облика су врло ретки. На супротној страни од натписа приказан је штит са косом траком, уобичајен за подручје Херцеговине. Горњи руб штита је на једном крају удубљен, јер је то лежиште за копље. Дакле, умрли је несумњиво био коњаник, витез, ратник који је непријатеа напада на коњу у галопу са копљем ослоњеним на штит. Позади штита је мач, али како клесар није добро проценио величину површине, скратио му је дршку - одмах над сечивом је приказана кружна јабука која се налази на крају дршке, а не и сама дршка – рукохват са крсницом (попречном пречком која штити руку). Ово је уобичајен приказ на надгробним мраморима – окачен штит и мач покојника, као статусни симбол. Судећи по натпису Радоје Мркшић је ту погинуо од грома, али се не зна где је сахрањен, можда уз оближњу цркву Свете Варваре, или је сахрањен у својој цркви. Откривање његовог гроба би омогућило генетска истраживања.

Петро-Павлов манастир
Петро-Павлов манастир је био седиште епископије од 4. столећа са истовременом црквом и накнадно призиданом крстионицом. Саборна црква је страдала још око 600-те године, а на њеним темељима је подигнута садашња нова црква. Крстионица је у виду мање цркве са три полукружне апсиде уписане у трапезе. Има четвороугаону куполу, јер се у то време још нису градиле кружне куполе на црквама. Служила је до турског освајања, а недавно је обновљена. Прва савремена ископавања је вршио Марко Поповић, који је погрешно цео комплекс датовао у 11-12. столеће и приписао га бенедиктинском монашком реду, иако ту није био манастир. Као такав наводни манастир Светог Петра у Пољу (Sc. Petro di Campo), несретно је уграђен у нашу културу и историје. Ревизиона ископавања су показала да је зграда крстионице, садашња обновљена црква Светог Павла, подигнута над старијом римском зградом, повезаном грађевински преко једне цистерне са саборним храмом. У њој је откривено сачувано дно базена крстионице (писцине), у средини цркве, тачно под куполом. Саграђено је опеком и каменом везаним кречним малтером, а омалтерисано је кречним малтером са туцаном опеком. Базен крстионице је вероватно био кружне основе, за крштавање одраслих. Сада се његови остаци виде испод стаклене плоче у поду.

Пећина Апостола Павла
Пећина Апостола Павла налази се под врхом једног брега западно од Петро-Павловог манастира. Састоји се од три дела. Улазни део је отворен и донекле затрпан давно обрушеним сводом. Ту је сачуван део прага у стени са лежиштем за осовину врата. Ту је недовршено археолошко ископавање открило делове глиненог и стакленог посуђа 15-19. столећа. У други део се силази узаним ходником. Приближно је кружне основе, пречника и висине око 10 м. На врху је некада можда постојао отвор за светло, касније обрушен. Тај део пећине је могао служити као црква. У још нижем наставку пећине, дугом око 60 м, налази се плитак базен са водом која не пресушује. Верује се да је та вода лековита. Некада је народ ту празновао Павловдан, како показују и археолошки налази. Данас се опет служи литургија.

Жарко (око 1336 - пре 1371) је био сршски властелин из средине 14. вијека, које се после смрти цара Душана јавља као господар Зете. Око 1356. године жени се Теодором Дејановић, ћерком деспота Дејана и Теодоре Немањић, полусестре Душана Силног и сестре Симеона Синише, са којом је око 1363. године добио сина Мркшу.
Жарко се у изворима јавља око 1356. године, када је запленио робу неким дубровачким трговцима, недалеко од Светог Срђа код Скадра. Самом Зетом је у то време управљала Душанова удовица Јелена, али се она у то доба налазила у Серу, тако да је Жарко највероватније искористио њено одсуство да преузме власт у Зети. Већ у јуну идуће године, он је постао грађанин Млетачке републике и том приликом је означен као барон господина рашког краља, који управља у крајевима Зете, Бојане и тамошњег приморја. Међутим, врло брзо после тога Жарко умире или губи власт над Зетом, а већ 1360. године као господари Скадра јављају се Балша I и његови синови, Страцимир, Ђурађ I и Балша II.
После Жаркове смрти, његова удовица Теодора се преудала за Ђурђа I Балшића, а његов син Мркша се 1391. године оженио Руђином Балшић, ћерком Балше II и од 1396. године је управљао облашћу око Валоне и Канине.

Мркша Жарковић је био српски племић који је од 1396. до 1414. године управљао деловима некадашњег Српског царства, на југу данашње Албаније.
Његов отац је био властелин Жарко, који је био водећи племић у Зети, после Душанове смрти, а помиње се у јуну 1357. године као велможа цара Уроша. Мркшина мајка била је Теодора Дејановић, ћерка Теодоре, сестре цара Душана.
Мркша се 1391. године оженио Ружином Балшић, ћерком Балше ИИ и Комнине Асен, ћерке Јована Асена, брата супруге Душана Силног Јелен. Комнина је свом мужу у мираз донела Валону, Берат, Канину и Химару, на југу данашње Албаније. После његове погибије у бици на Скадарском пољу код Балша, недалеко од Берата (1385), она је наставила да влада над тим областима, да би се 1396. године замонашила и предала власт свом зету.
Мркша је успео да се одржи у овој области, све до своје смрти, у октобру 1414. године. Владавину је наставила његова супруга Руђина, која је под притиском Османлија покушала да се договори са Млечанима о преузимању њених поседа. Иако су преговори вођени 1415. и 1416. године, договор није постигнут, а целу област су већ у лето 1417. године заузеле Османлије.